Već neko vreme se po kuloarima srpske vinske scene raspravlja da li srpsko vino može da košta 100 eur, da li je u tu cenu ugrađen hiper ego vinara, naduvana marketinška priča, snobizam lokalnih ljubitelja vina ili je u pitanju istinski vrhunski kvalitet vina koji s razlogom postiže visoku cenu.

Povod za ovu raspravu je potez vinara iz vinarije Vinčić (Fruška gora, Srem)  koji je nakon osvojene platinaste medalje na ovogodišnjem izdanju takmičenja Dekanter u Londonu i činjenice da je ovo vino uvršteno u najboljih 50 vina iz celog sveta na ocenjivanju odlučio da poveća cenu vina sa nekih 25 EUR na 100 EUR (vino se u pojedinim vinskim prodavnicama prodaje i po znatno većoj ceni).

Nećemo ulaziti u diskusiju vezano za prodajnu strategiju i marketing vinarije Vinčić. Svaka vinarija ima slobodu da određuje cene svojih proizvoda u skladu sa ciljnom  publikom koja konzumira i kupuje ta vina.

Činjenica je da Srbija ne treba da gradi svoju vinsku reputaciju kao zemlja jeftinih vina. Imamo pred sobom već primere Bugarske i Severne Makedonije koje sada troše ogromne svote novca za marketing i promociju kako bi ubedile svetsku vinsku publiku u nešto što se prethodno decenijama isticalo, a to je da kad kažete Severna Makedonija ili Bugarska, to ujedno znači jeftino. Jednom prilikom tokom proslave Dana prokupca sam razgovarao sa Kerolajn Gilbi MW, i sećam se njenih reči da je nekad lakše napraviti pozitivnu promociju ako si skroz nepoznat nego ako te javnost prethodno opaža kao nešto jeftino ili lošijeg kvaliteta. Imamo sreće da vina Srbije ne nose stigmu lošeg kvaliteta, a ni niske cene. Pre bismo mogli reći da su nedovoljno poznata na vinskoj sceni (i nedovoljno prisutna u širim okvirima).

Sve više je vinarija na srpskoj vinskoj sceni i to je zaista pohvalno. Može se reći i da pratimo sve svetske vinske trendove (sa par godina kašnjenja) tako da ljubitelj srpskih vina može da pronađe među vinima iz Srbije sve stilove vina kakvi se danas konzumiraju na globalnoj vinskoj sceni. Domaća vinska publika je nažalost još uvek mlada, sa nedovoljno iskustva i znanja o vinima, pa je i podložna trendovima i marketinškim trikovima. Situacija se menja nabolje i u tom segmentu pa postaje sve teže prevariti mušteriju. Vinarije počinju da uviđaju to pa se polako menja i odnos prema potrošačima. Lagano odlaze u istoriju vremena kada su vina napravljena od grožđa iz Makedonije prodavana kao lokalna i pritom naglašavan lokalni teroar.

Ako pričamo o ceni vina, u ovom slučaju je u pitanju lažna dilema. Suština je da li postoji publika koja je spremna da izdvoji tu sumu novca da bi došla u posed grašca iz vinarije Vinčić. A zatim i da li kvalitet vina opravdava cenu. Pritom apsolutno odbijam stereotip da samim tim što je vino iz Srbije ne treba da košta puno. Ukoliko je njegov kvalitet uporediv sa najboljim vinima iz drugih mnogo poznatijih regija sveta, onda ne vidim problem i da košta koliko i ta ista vina, naravno ako vinarija uspeva da ih po toj ceni proda.

Prvo vino iz Srbije čija cena je prešla tu magičnu granicu od 100 evra je Manifest Grand Cur 2017 iz vinarije Cilić. Vino koje sam sa ushićenjem probao i promrmljao sebi u bradu: "Vredi svaku paru!". Publika je brzo pokazala da ovaj merlo iz Jagodine sa potencijalom odležavanja od bar 20 godina ima svoje poklonike. Nakon nekoliko meseci, Manifest iz 2017. godine nije više bilo moguće kupiti. Stoga je izvesno da u Srbiji postoji tržište i za ultra premium vina.

Nemam ništa protiv da Grašac 2020 iz Vinarije Vinčić takođe košta 100 EUR. Ocena sa Dekantera je potvrdila kvalitet vina samim tim što je svrstano u najboljih 50 vina na čitavom svetu od onih koja su učestvovala na ocenjivanju. Naravno, među tih 50 vina se nalaze uzorci iz raznih vinskih regija sveta i cene među njima variraju u zavisnosti od reputacije regije, stila vina, tržišne pozicije, itd. No, mene ipak više uznemiruje činjenica da čitav tim vinarije (uključujući tu pored vlasnika i enologa, komercijaliste i ostale zaposlene zadužene za finalni proizvod) nije prepoznao kvalitet koji imaju u boci, pa je cena sa 25 EUR odjednom skočila na 100 EUR. To samo pokazuje da smo mlada vinska scena, te da smo u konstantnom procesu učenja - podjednako i potrošači i vinari i svi oni koji se posredno ili neposredno bave vinima u Srbiji, ne izostavljajući tu i vinske novinare koji pišu recenzije vina.

Grašac 2020 iz vinarije Vinčić će se u sledećim mesecima rasprodati.U Srbiji postoji sloj vinske publike koji može da priušti skupa srpska vina. Time će se i oni edukovati koji nivo kvaliteta treba postići kod vina. No, onda dolazimo do drugog problema. Vino nije koka kola, tako da od godine do godine njegov kvalitet varira. Šta će biti ako sledeće godine vino ne bude u istom rangu kao ova nagrađena berba? Da li postoji svest kod vinara da ne mogu živeti od stare slave, već da realno sagledaju svaku godinu u boci. E, mislim da će tu biti veći problem, a tada treba da digne glas vinska javnost.

Naša regija (mislim tu na države bivše Jugoslavije) poseduje autentičnost, jedinstvene lokalne sorte i kvalitet. Još uvek je veća potražnja za lokalnim vinima nego količine koje su dostupne. Sve to utiče i na više cene u poređenju sa vinima iz nekih mnogo većih vinskih regija sveta. No, imajte na umu da je i vino Graševina Premium 2013 iz hrvatske vinarije Antunović koje je osvojilo platinu na Dekanteru 2017. godine dostiglo slične cene. Ovo vino se može kupiti u vinariji i trenutna cena je 150 EUR.  Dakle, tu smo...

Radi još jednog poređenja, u prilogu je spisak vina koja su na ovogodišnjem izdanju takmičenja Dekanter u Londonu svrstana u kategoriju najboljih 50 vina na čitavom takmičenju. Cene vina su date na osnovu prosečnih cena na lokalnim tržištima i online prodavnicama.

NAZAD NA KATEGORIJU