Kako su prokupac, smederevka i začinak izgledali u XIX veku? Njihov grozd, zrno ili list loze, mogu nam dočarati samo prilično neujednačeni, često i neuki opisi iz tog doba. Do sada nisu pronađene verne likovne predstave, urađene na profesionalan način iz ampelografskog ugla, pa čak ni fotografije. Pokušao sam da sledim jedan trag koji me već godinama zaokuplja. Nažalost, radost koja me je obuzimala posle svakog novopronađenog podatka samo je pojačavala sumnju u ionako već predvidiv ishod. Ipak, samo traganje čini mi se vrednim beleženja. 

Pripreme za svetsku izložbu u Parizu 1900. godine

Tokom priprema za svetsku izložbu koja je trebalo da počne 14. aprila a da se završi 12. novembra 1900. godine u Parizu, predloženo je da se u "masnim bojama" i modelima izrade tri srpske autohtone sorte: prokupac, smederevka i začinak. Razmišljalo se o tome da im se pridruži i skadarka. Od tog se predloga ipak odustalo, s pravom, jer kako stoji u belešci u Težaku, ta se sorta smatrala "poznatom" u svetu. Navedeno je da se sadila "naročito u Madžarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji (gde je zovu i "Braničevka").

Izrada slika poverena je Kirilu Kutliku, mladom slovačkom akademskom slikaru, a od pre nekoliko godina i Beograđaninu. Kiril Kutlik je u Beogradu 1895. godine otvorio Srpsku crtačku i slikarsku školu koja je vremenom iznedrila više značajnih umetnika (Nadežda Petrović, Borivoje Stevanović, Ljubomir Ivanović i dr.). Od sredine oktobra 1899. godine, boravio je u Smederevu da po narudžbi Ministarstva narodne privrede naslika tri vrste grožđa s listovima loze sa obe strane. Posao je završio za pet dana na zadovoljstvo komisije koja mu je za tri slike sa zahvalnošću isplatila ugovorenih 240 franaka. Nažalost, Kutlika je sustigla teška bolest i on je preminuo u Beogradu, nekoliko dana pre početka svetske izložbe u Parizu. Kutlik je bio izabran da uz ostalih osamnaest umetnika predstavlja Srbiju u umetničkoj sekciji. U dosadašnjoj literaturi  nigde nije navedeno s kojim slikama. Ipak, katalog izložbe nedvosmisleno potvrđuje da slike grožđa nisu na tom spisku. 

Izvod iz Catalogue Général Officiel, Oeuvres d'art, strana 549

Izvesno je da slike prokupca, smederevke i začinka nisu ni bile namenjene umetničkoj sekciji. One su imale svoj važan zadatak u poljoprivrednom odeljenju. 

Izrade skulptorskih modela sve tri sorte grožđa poduhvatio se poznati srpski vajar Petar Ubavkić. Za razliku od Kutlikovih slika, o sudbini Ubavkićevih modela ne znamo gotovo ništa. Jedan pozniji podatak daje nam osnova da naslutimo da je reč o gipsanim radovima. Katalog pariske izložbe je i ovde kategoričan - modeli grožđa nisu bili deo srpske reprezentativne umetnosti. 

Izvod iz Catalogue Général Officiel, Oeuvres d'art, strana 551

Izgubljeni trag u Parizu

Potraga se zakomplikovala. Pogotovo zato što postoje sumnje da je tekst Kataloga umetničkih dela ranije pripremljen za štampu, a da neka dela nisu ni stigla u Pariz. A kada počnu da se prelistavaju drugi brojni katalozi, očekivanja mogu samo još brže da splasnu. Grožđe se svakako nije moglo poneti u Pariz. Tu je umetnost bila u funkciji što uverljivijeg predstavljanja sve tri sorte. Koliko je uopšte izvesno očekivati da ilustracije, makar umetnički visoko ocenjene, budu negde bar pomenute u prikazima poljoprivredne i vinogradarske delatnosti, ili proizvodnje vina i žestokih pića u Srbiji. Organizacija svetske izložbe je nesagledivo veliki posao. Napisano je dvadesetak ogromnih kataloga. Nekoliko stranica o čitavoj privrednoj grani jedne države zahteva veoma svedeni pristup, pretežno iz ekonomskog ugla. Izveštaj žirija koji je ocenjivao vino sadrži svega dve-tri rečenice o vinogradarskim rejonima i vrlo kratke ocene vina iz navedenih krajeva (Negotin, Smederevo i Niš). Uz nekoliko brojki o zasejanim hektarima i ukupnoj proizvodnji završava se nabrajanjem medalja, bez pominjanja imena. Izlagači, njih 19, predstavili su 161 uzorak vina. Dodeljene su 2 zlatne, 13 srebrnih i 9 bronzanih nagrada, a deset etiketa je počasno pomenuto. Ni mnogo veće države, razvijenije vinske kulture, nisu dobile više prostora od jedne stranice. Detaljan pregled drugih tematskih kataloga samo je potvrdio moje sumnje - slike grožđa nisu ni pomenute. 

Ni pogled na dve fotografije unutrašnjosti srpskog paviljona u Parizu, koje kako se na prvi pogled čini bar delom obuhvataju prostor namenjen prikazivanju seoskog života i poljoprivrednih proizvoda, nije dao rezultata. Sumnjam da bi bilo drugačije i da su fotografije boljeg kvaliteta. Ne može gledalac da se otme utisku da uređenju ovog dela unutrašnjeg prostora nije posvećena odgovarajuća pažnja. Pretrpan i nekako nesređen, taj deo više liči na magacin. Toliko stilski odudara od upečatljive elegancije samog paviljona. 

Fotografije unutrašnjosti srpskog paviljona, 1900

Srpski paviljon na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine

Većina umetničkih dela posle pariske izložbe preneta je u Narodni muzej. Na našu žalost, slike i modeli grožđa iz nekog razloga nisu tu dospeli. Pouzdano znamo da su Kutlikove slike prokupca, smederevke i začinka poslate u Vinodeljsko-voćarsku školu u Bukovo kod Negotina. Može se osnovano pretpostaviti da su se i Ubavkićevi modeli zaputili istim tragom. 

Ponovo u Parizu

Slike nisu dugo mirovale u Bukovu, kod Negotina. Ubrzo su, čudnom igrom sudbine, opet krenule put Pariza. Kada je Pjer Vijala, profesor agronomije u Parizu i svetski stručnjak za vinogradarstvo, osmislio s kolegom Viktorom Velmorelom veliki projekat objedinjavanja znanja o svim poznatim sortama vinove loze, obratio se direktoru bukovske škole da mu pomogne sa opisom i podacima o srpskim sortama. U tome je gotovo izvesno posredovao Milutin Savić, Vijalin poznanik i srpski predstavnik u Međunarodnoj ampelografskoj komisiji. Kako je Milutin Savić odavno poprilično pao u zaborav, ne mogu a da ovde ne podsetim da je on bio najistaknutiji srpski enolog i agronom, načelnik u Ministarstvu privrede, višegodišnji predsednik Srpskog poljoprivrednog društva i urednik časopisa Težak. Među mnoge zasluge ubrajaju mu se temeljno osmišljena beskompromisna borba protiv filoksere i inicijativa za izgradnju bukovske škole, čiji je bio prvi direktor. 

U školi je prvih godina XX veka sačinjen tekst s detaljnim opisima skadarke, začinka, prokupca, smederevke, bagrine i plovdine. Pored toga, napisani su i kratki izvodi o većini drugih sorti. Za našu temu posebno je interesantno to da su se u školi setili Kutlikovih slika. Da bi posao bio ispunjen primereno, Kutlikov učenik, jeromonah Rafailo Momčilović, tada sabrat manastira Bukovo, izradio je u školi slike skadarke, bagrine i plovdine. Jeromonah Rafailo Momčilović bio je duhovni pregalac širokih interesovanja koji je ostavio traga u srpskoj umetnosti, i crkvenoj i svetovnoj. Među mnogim delima, vredi istaći njegove ikonostase urađene za manastir Rakovicu i crkvu Ružicu, ali i impresionističke pejzaže s kojima se pojavljivao na međuratnim izložbama. 

Kiril Kutlik sedi na stolici, a monah Rafailo Momčilović stoji prvi s leve strane, Beograd 1898

Vajar Petar Ubavkić

Zauvek izgubljeni

Direktor škole Pavle T. Todorović poslao je Vijali svih šest slika sa opisima. Ako se oslonimo na sećanje jeromonaha Rafaila iz 1930. godine, to se nije dogodilo pre 1907. godine jer on u jednom pismu tvrdi da ih je tada video u školi. Ima indicija da su tada poslati i gipsani modeli Petra Ubavkića.Tu se i slikama i modelima zameće svaki trag. Slike po svemu sudeći nisu vraćene nazad, niti su prikazane u čuvenoj Vijalinoj Ampelografiji. Niti jedna slika srpskog grožđa nije našla mesto među gotovo 600 ilustracija u boji. Možda slike, bez obzira na kvalitet, jednostavno nisu odgovarale Vijalinoj koncepciji celog projekta. Vrednost srpskih sorti na svetskom nivou, kako ih je on video, nije prevazilazila akademski značaj. A možda su slike poslate sa zakašnjenjem, jer su 5 tomova Ampelografije (upravo onih sa ilustracijama) već izašli iz štampe 1905.godine. Prvi i poslednji tom, objavljeni 1909. i 1910. godine, ne sadrže gravire tog tipa. A jedino u ta dva toma nailazimo na ime Pavla T. Todorovića, pomenutog među spoljnim saradnicima (T. Todorovitch).

Kutlikova rodbina u Bratislavi nije bila upoznata sa sudbinom slika. Kada se Kirilov brat od strica 1930. godine obratio jeromonahu Rafailu, tada u manastiru Bođanima, ovaj je istog dana poslao pismo direktoru bukovske škole pitajući ga da li ima nekih saznanja o slikama. Negativan odgovor je brzo slikao: slika nema u Bukovu. Potonji odgovor oca Rafaila Feliksu Kutliku od 4. februara 1930. godine je ujedno i poslednja vest o nestalim slikama. 

Kakvi god da su razlozi u pitanju, činjenica je da Vijala Kutlikove i Momčilovićeve slike nije objavio. Po svemu sudeći, nije ih ni vratio. Izgleda da je Pariz, uzrok nastanka slika, ujedno postao i njihovo trajno odredište. Nažalost, Srbija je ostala zauvek lišena najranijih likovnih i skulptorskih predstava prokupca, smederevke i začinka iz 1899. godine, za koje se tvrdilo da su "veoma lepo i verno izrađeni". Jednako možemo da žalimo i za slikama skadarke, bagrine i plovdine nastalim nekoliko godina kasnije trudom jeromonaha Rafaila. Izgubljena je jedinstvena prilika da saznamo kakav je bio lik grozda, zrna i lista naših autohtonih sorti krajem XIX veka. 

(Aleksandar Fotić)

__________________________________________________

Literatura:

Težak LI, 46, Težak XXXI, 6, Težak XXXIX, 3; I. Paštrnakova "Kiril Kutlik, osnivač Srpske crtačko-slikarske škole i njegovo delo u Srbiji"; I. Paštrnakova "Kiril Kutlik i František Nekvasil - zaboravljena imena iz kulturne istorije Smedereva"; N. Simić "Petar Ubavkić"; L. Trifunović "Učešće Srba na Svetskoj izložbi u Parizu 1900"; Exposition universelle internationale de 1900 a Paris. Rapports du jury international, Group X, Aliments; Exposition Internationale Universelle de 1900. Catalogue General Officiel; P. Viala, V. Vermorel, Ampelographie,Traite general de viticulture , vol. 1-7

 

 

 

NAZAD NA KATEGORIJU