Tokom meseca februara je u Etnografskom muzeju u Plovdivu otvorena izložba posvećena narodnim običajima prilikom proslave Dana Svetog Trifuna.

Sveti Trifun se u Bugarskoj smatra zaštitnikom vinara i vinogradara kao i u ostalim državama u kojima je dominantna religija pravoslavno hrišćanstvo. U gradskim sredinama je Sveti Trifun takođe zaštitnik ugostitelja i trgovaca koji su kroz grad predvodili crkvenu litiju na dan Svetog Trifuna. Crkveni barjak esnafa trgovaca i ugostitelja

Dan Svetog Trifuna je jedan od mnogobrojnih praznika u narodnom kalendaru kod kojih je narod preuzimanjem hrišćanstva zamenio stare bogove sa novim hrišćanskim svetiteljima. Tako je u Bugarskoj Sveti Trifun nasledio trakijskog boga plodnosti i vina Dionisa.

Vino je od davnina smatrano "božanskim pićem". Prvenstveno zato što je omogućavalo ljudima da konzumiranjem dospeju u stanje kojim se približavaju bogovima. Praznik je postao popularan i zato što je uključivao opštenarodno veselje i pirovanje. Dionis je simbolisao neobuzdanu mladost i spajanje sa prirodom, dok je hrišćanski svetac dobio i hrišćansko značenje - neuništivu veru za koju se strada mučenički. No, narodna predstava Svetog Trifuna je sasvim drugačija. Trifun Zarezan drži u ruci kosir. To treba da osigura bogat rod vinove loze, a njegov dan je praznik večno mlade i obnavljajuće prirode.

Narodni običaji na Dan Svetog Trifuna

Osnovni obredni događaj tokom praznika Svetog Trifuna Zarezana je orezivanje čokota vinove loze, kojim ritualno počinje nova vinogradarska godina.

Rano ujutro, okupljaju se ukućani sa prijateljima i komšijama te praćeni uz muziku gajdi i kavala odlaze u vinograd. Svako nosi hranu, obično pečenu ili kuvanu kokošku, obredni hleb i bokal pun vina.

Svi prisutni se prvo prekrste tri puta, okrenuti prema istoku. Potom se orežu tri čokota vinove loze, poliju se vinom i blagoslove. Na tom mestu se odvija dijalog sa magijskom simbolikom: Neko poviče:" Trifune, gde si?", a drugi odgovaraju: "Ispod vinove loze, ne vidite me od grožđa". Onda taj prvi odgovara: "E dogodine uopšte da te ne vidimo".

Nakon orezivanja čokota, pali se vatra pored koje se postavi bogata trpeza. Potom počne veselje, uz pesmu i igre. Nazdravljajući vinom iz bokala, vinogradari kazuju: "Daj Bože i Sveti Trifune, pomognite da rodi mnogo da sa beračima ne možemo da stignemo da oberemo."

Prema narodnom verovanju, Sveti Trifun je brat Svete Bogorodice. Kad je otišao nakon 40 dana od rođenja Isusa da vidi bebu, Trifun se zapitao kako to da ona ima dete a nema muža. Ona mu odgovori da gleda svoja posla da ne bi ostao bez nosa. Dok je rukom pokazivala kako vinogradari odsecaju čokot vinove loze, ona mu stvarno odseče nos. Zbog toga se u narodu ovom svecu daje epitet Zarezan. U toj narodnoj legendi su sadržani odjeci mita o trakijskom caru Likurgu koji je proterivao sa svojih poseda Dionisa i njegovu svitu. Ljutiti Dionis je zato bacio na Likurga čini kojim mu je pomutio razum, te je u nastupu bezumlja i pri pomračenoj svesti car Likurg ubio svog sina misleći da orezuje vinovu lozu.

Izbor "Vinskog cara"

Običaj izbora "vinskog cara" na dan Svetog Trifuna postoji jedino u severnoj Bugarskoj. Korene ovog običaja treba tražiti u praznicima u čast Dionisa koji su se održavali pre dolaska proleća.

Usred orezanog vinograda se postavi trpeza s hlebom, kokoškom, vinom, strukom bosiljka, kalemom crvenog konca i tri grane vinove loze. Potom najstariji od prisutnih kaže: "Ko je čestit, neka uzme ovaj struk i nek bude Trifun (u nekim selima kažu i "nek bude Car"). Pri odabiru se gleda da to bude ugledan, čestit čovek, no takođe je važno i da bude "kismetlija" odnosno čovek srećnog usuda kako bi tokom njegovo carevanja vinova loza dobro rodila.

Kad završe s jelom i pićem, svako svojim putem ode do sela. Car se zakiti oko glave vencem od vinove loze, a drugi venac obmota preko grudi. Onda na kolicima koja vuče grupa vinara odlaze od kuće do kuće. Domaćini iznose pred njega posude sa vinom i svi piju redom. Vino koje ostane nepopijeno se prosipa caru na glavu s rečima: "Hajde nek bude berićetno, da vino preliva preko ivice!". Car na to odgovara: "Amin!". Tako se car vraća iz obilaska sela skroz mokar. Običaj izlivanja vina na glavu cara potiče iz drevne Trakije. Opisao ga je starogrčki pisac Ksenofont 400. godine pre nove ere.

Po povratku kući, Car presvlači odeću i seda za trpezu sa članovima porodice i prijateljima. Sledi bogata večera tokom koje se svi gosti napiju. Od Cara se takođe očekuje da se napije, da bi podražavao svetitelja kog u narodu još nazivaju Narezan ili Pijanica. Tog dana po celom selu odjekuju zvuci gajdi, muzike, pesme i veselja.

(18.02.2018.)

NAZAD NA KATEGORIJU