I dalje se bavimo temom vinskih kritičara na ovdašnjim prostorima... Proteklih dana je vinsku javnost ustalasao kolega "Vinski sudija" iz bratske nam Hrvatske, jer svojim komentarom nije štedeo Sonatu 2014 iz vinarije Jeremić.

Pomalo ekstremni stavovi (kao vinski novinar razumem težnju kolega da skrenu pažnju na sebe) su  izazvali lavinu podjednako ekstremnih komentara.

Mislim da o nama koji pišemo o vinu, kritikujemo vina, te sudimo o vinima najbolje govore naši tekstovi. Oni su kao ogledalo ljudske novinarske duše... Vidi se u njima i koliko smo stručni, a i koliko smo kreativni.... Zato ne treba pozivati na zabrane, ukidanja i slične akcije jer moramo da shvatimo da u današnje vreme svako ima pravo na svoje mišljenje.

Ovde želim da vam na primeru ukažem i objasnim kako da čitate vinsku kritiku...

"Bijela pjena u čaši i miris „pofurene koprive” ko da mi stari radi štrudlu od kopriva sa sirom. Dosta ustrajan miris u tom pogledu.  

Na nepcu stežu kiseline. Osvježavaju koliko i Nara (jer namjerno neću Fantu spominjati), dakle samo do sljedećeg i sljedećeg... i sljedećeg gutljaja. Nikad dosta. Lažno gašenje žeđi.

Suho, suhoparno i dosadnjikavo. Grejp u afteru i 12,2% alkohola koji se svakako ne primjećuju. Za razliku od grejpa. Na žalost.

Ali je vješto ovo posloženo. Svaka čast ocu i majci, samo što me baš ne tjera da ponovo poželim ovakvo, ipak naglašeno „napravljeno vino”. Kakva je bila godina 2014., možda previše očekujem. Površno vino, posloženo, očito vrlo „posloženo”.

Lutka na koncu, ali kojoj se vide konci s kojih visi. Baš bodu u oči. Najžalosnije, i ovakva kakva je, Sonata iz 2014, još uvijek je primjer za mnoge druge. Valjda zato jer je bitterlemon bolji od većine dostupnih Sauvignona na ovim prostorima. "(izvor. Vino.rs, link: http://www.vino.rs/podrum/vinski-sudija/item/1682-jeremic-sonata-2014.html )

Pa da počnemo...

1. Prvi korak – izdvojte u tekstu sve delove koji opisuju vino činjenično, dakle bez emotivnog suda , bez opisa koji više nalikuju na haiku poeziju, bez metafora, hiperbola i drugih stilskih figura.... Ovde sam u tekstu izdvojio kolegine opise iz tog koraka crvenom bojom i dobio  opis vina:

„bela pena u čaši (verovatno nastala prilikom naglog usipanja vina u čašu prim.aut.) , na nosu dominira herbalna aroma, ponajviše kopriva, u ustima vibrantne kiseline, osvežavajuće. Suvo u ustima, dakle bez rezidualnog šećera, u završnici se ističu arome grejpfruta, 12,2% alkohol je lepo upakovan pa se ne oseća. Lepo izbalansirano vino.“

Iz samog tog opisa vidite šta kolega stvarno pronalazi u Sonati 2014 iz vinarije Jeremić. Mmmm, dobro zvuči...

Potom sledi  vinski nebitni deo teksta, odnosno onaj deo teksta u kom se divimo originalnosti, kreativnosti, ličnom pečatu autora. Tu ima svega: od preterivanja, proseravanja (izvinjavam se zbog upotrebe jezika koji meni nije svojstven), ulepšavanja, itd a najčešće su posledica želje autora da se njegovi opisi razlikuju  od konvencionalnih opisa vina. Taj deo teksta sam obeležio zelenom bojom. Kad čitate vinsku kritiku, taj deo obavezno zanemarite da vas ne bi zaveo na pogrešnu stranu.

Onda dolazimo do ličnog stava. Taj deo teksta sam obeležio ljubičastom bojom. To čita onaj ko uvažava autora i kome je stalo do njegovog mišljenja. Ne zaboravite, svaka roba ima svog kupca... Isto tako je i sa vinskim kritičarima: svako se obraća nekoj svojoj publici, većoj ili manjoj.

I konačno, dolazimo do svetlo plavog dela teksta na koji otpada sve ostalo: svesna namera da se izazove provokacija, ili totalno nepoznavanje teme o kojoj se piše...a može biti i sve to istovremeno. Nešto kao što je onaj albanski dron bio predstavljen kao šala.  I samo se treba zapitati koliko sovinjona sa ovih prostora je vinski sudija imao priliku da proba.... i diskusija više nije ni potrebna.

Sad kad smo odradili lobotomiju jednog vinskog sudije,  shvatate da i nema potrebe da se zabranjuje nečiji rad. Oni koje interesuje vino, pročitaće tekst ispisan crvenim slovima. Oni koji vole moć pisane reči i vole da pročitaju nešto novo, autorsko, kreativno, mogu da pročitaju i deo obeležen zelenom bojom.  Ljubičasti deo pročitajte ako verujete u vinski sud autora, a svetlo plavi deo nema potrebe ni čitati. Ako je svrha ovog dela provokacija tj. estradizacija (o kojoj sam i ranije pisao na stranicama vinopedije), možete i sami proceniti kakva je korist od toga za vinsku scenu (čini mi se da od toga ličnu korist može imati samo autor), a ako je u pitanju nepoznavanje teme o kojoj autor piše , onda ne morate čitati ni crveni, ni zeleni, ni ljubičasti deo... Pronađite nešto autentičnije i nekog ko zna o čemu piše!

 

NAZAD NA KATEGORIJU