Banoštor je sigurno jedno od najlepših sela na Fruškoj gori. Priroda je bila naročito izdašna kada je u pitanju ovo mesto. Selo je s jedne strane naleglo na obalu Dunava i pozira brodovima i baržama koje plove Dunavom. A s druge strane, zelene padine Fruške gore pružaju izvanrednu scenografiju za priču o vinu, vinogradima, vrednim Banoštorcima koja se priča svake godine početkom septembra. Priča o banoštorskim Danima grožđa kada čitavo selo oživi...

Ivana i ja smo i prošle godine bili na Banoštorskim danima grožđa tako da smo već pri polasku iz Beograda imali ideju šta nas tamo čeka. A znali smo da ćemo tamo pronaći na jednom mestu sve banoštorske vinarije.

Pri dolasku u Banoštor, prvo smo se zaputili ne prema štandovima vinarija u centru sela, već ka benzinskoj pumpi. Svako ima neke svoje lične rituale i navike, pa tako i ja, da ne sipam gorivo na OMV ili NIS-ovim pumpama, tako da smo na kraju završili na planinskim putevima Fruške gore sa taman toliko goriva da stignemo do benzinske pumpe u Banoštoru... I već uz malu dozu sumnje da li ćemo stići do Banoštora (koju zbog Ivane nisam želeo da naglas izgovorim), ugledali smo tablu sa natpisom sela koje smo tako željno iščekivali da ugledamo. A onda još poslednjih 300 metara neizvesnosti dok smo obilaznim putem oko sela (na koji nas je usmerio lokalni saobraćajac) vozili prema benzinskoj pumpi. I tako je auto dobio svoju dozu dragocene tečnosti, a onda je bilo vreme da i Ivana i ja potražimo ono zbog čega smo se i zaputili u Banoštor - banoštorsko vino.

Glavnom ulicom u selu smo prošli zagledajući u štandove sa svim onim sitnicama koje čine uobičajeni dekor svakog seoskog vašara u Srbiji, uključujući liciterska srca, alvu i luna park prepun dece koja troše džeparac dobijen od roditelja, tetki i ujni specijalno za ovu priliku.

Ispred glavne bine su deca u tradicionalnim narodnim nošnjama već izvodila spletove narodnih kola iz čitave Srbije. Nikad mi nije jasno kako su naši preci nosili krznene šubare po ovako vrelim letnjim danima. U svakom slučaju, dečaci i devojčice su to stojički izdržali, ne skidajući svo vreme osmeh sa lica dok su izvodili narodne igre iz istočne Srbije.

Štandovi banoštorskih vinarija:





Prvo smo zastali na štandu Fruškogorskih vinograda, sa prepoznatljivim belim etiketama na svojim QUET vinima. Sam naziv Quet vuče svoje korene iz istorije Banoštora jer se na ovom mestu u Srednjem veku nalazila tvrđava i naselje Kuet ili Keve. Potom su usledili i štandovi vinarije Bononia, Vinarium, Stojković, Ačanski, Urošević, itd. Oni koji su želeli da ponesu kući neko od banoštorskih vina mogli su da računaju na cene u proseku 400-500 dinara. Jedino isuviše toplo vreme nije išlo na ruku izlagačima jer neki od njih nisu imali rashladne vitrine ili frižidere. To je bio i razlog zašto smo odlučili da preskočimo štand podruma Silbaški jer nismo želeli da probamo zagrejana vina pakovana u plastične flaše...



Nakon obilaska izložbe vina i grožđa banoštorskih vinarija, svratili smo i do štanda Udruženja žena iz Banoštora, koje su nas privukle veselom atmosferom na štandu a i pravim vojvođanskim krofnama i drugim poslasticama kojima su dočekivale posetioce.





I na kraju, pravi način da se zaokruži ova poseta Banoštoru je uz smuđa i kečigu uparene sa banoštorskim vinima na čardi "Jole"... Tamburaši, pogled na Dunav, rashlađeno vino i ukusna riba - idealna kombinacija...

 

 

NAZAD NA KATEGORIJU