Subota je, 6. jun, 2015. godine. Nasmejana voditeljka jutarnjeg programa na TV je najavila da će ostatak dana biti sunčan, temperatura preko 30 stepeni. OK, podnošljivo je, naročito kad čovek pobegne iz vreline asfalta i betona u gradu.

A današnja destinacija je Fruška Gora, planina na severu Srbije čije padine prekrivene voćnjacima i vinogradima pripadaju sremskom rejonu. U Srbiji se Fruška Gora najčešće pominje po tome što je na njoj Marko Aurelije Probus posadio prve vinograde i time obeležio početke vinarstva na prostoru Srbije, i tu priču ćete čuti u svakoj vinariji u rejonu.

U sremskom rejonu, vinogradi zauzimaju površinu od 2.140 hektara, a vinogradi se pretežno prostiru na nadmorskim visinama od 90 do 270m.

Ovom prilikom odlučio sam da ostavim po strani vinsku istoriju ovog rejona, a da se usredsredim na budućnost Fruške Gore. Zato sam iz Beograda krenuo putem Male Remete. Ovo selo od 150 stanovnika koji su se najvećim delom doselili u ovaj deo Srbije iz Bosne je najpoznatije po istoimenom manastiru. Pretpostavlja se da je manastir sagrađen u 14. veku, ali su ga u 16. veku Turci spalili. Ponovo su ga iz pepela podigli monasi iz manastira Rače. Monahinje u manastiru su sve do pojave filoksere proizvodile vino iz manastirskih vinograda. Nakon filoksere, u kraju oko Male Remete su vinogradi zamenjeni šljivicima. No, vremena se menjaju pa se vinogradi ponovo vraćaju na prostore na kojima su nekad bili.

Polako se približavam obrisima Fruške Gore, usamljenog ostrva u nepreglednom pšeničnom moru. Simbolično, na današnji dan je rođen Tomas Man, pa već zamišljam kako je i on imao sličan pogled pred sobom dok je pisao Čarobni breg. Pratim jasno obeležene putokaze i čekam trenutak da vinogradi i voćnjaci zamene žitna polja.

Južna i severna strana Fruške Gore su ispresecane brojnim potocima koji se na severu ulivaju u reku Dunav, a na jugu u reku Savu. Zbog toga ekspozicija terena često zavisi od toga sa koje strane potoka se nalazi. Između potoka su manji ili veći platoi, a na južnim padinama Fruške Gore, ti platoi su prostraniji, parcele na njima su velike, i sa više desetina hektara u komadu, imaju blagi pad i retko kada ima problema sa erozijom. I upravo na takvoj poziciji na nadmorskoj visini od 270 metara se smestila vinarija Deurić, najmlađa zvezda na vinskom nebu Fruške Gore.

Postojeća zgrada vinarije je podignuta 2007. godine na imanju koje je u vlasništvu porodice Deurić od 2005. godine. Od prvobitnih 37 hektara, vlasnik Mitar Deurić je strpljivo dokupljivao parcele i proširio imanje koje danas obuhvata plantažu od 100 hektara pod zasadima jabuke i vinograd od 14 hektara. Vinogradi su spremni za globalnu promenu klime o kojoj se danas puno priča, jer su u potpunosti opremljeni sistemom za navodnjavanje kap-po-kap, a voda se crpi iz bunara za navodnjavanje. Pri izboru sorti, uz konsultacije sa stručnjacima sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, opredelili su se za traminac (sortu koja je bila zastupljena u vinogradima ovog kraja i u vreme bivše Jugoslavije kada se grožđe transportovalo do Slovenije da bi se u tamošnjim vinarijama proizvodilo vino), šardone, rajnski rizling, sovinjon blan, pino noar, merlo i probus.

Porodica Deurić je već stekla reputaciju u proizvodnji jabuka. 90% jabuka sa plantaže se izvozi, prvenstveno u Skandinaviju, Veliku Britaniju, Rusiju, Nemačku, UAE. Sada su rešeni da i na vinskoj sceni izgrade prepoznatljiv identitet i predstave svoja vina, a istovremeno aktivno promovišu mogućnosti vinskog turizma i na najbolji način iskoriste prednost što se vinarija nalazi u blizini Beograda i Novog Sada.

Vinarija Deurić je nedavno predstavila tržištu svoja dva nova vina. Simbolično, vina nose naziv TALAS, asocijacija na Panonsko more u kom je Fruška Gora predstavljala nekada davno ostrvo. Obzirom da grožđe potiče iz mladih vinograda, vinariji nije išla na ruku prošla godina, ali su ipak uspeli da izađu na kraj sa godinom kakva se retko dešava i da vinskoj publici predstave svoje nove etikete.

Talas beli 2014 - vinarija Deurić - (sortni sastav: šardone 90%, traminac 10%) Na nosu vino deluje voćno, lepršavo, sveže uz preovlađujuće arome breskve, jabuke. Impresija svežine se nastavlja u ustima, uz note citrusa i jabuke koje ostavljaju sočan trag i vode ka delikatnoj završnici a tada dolaze do izražaja note traminca. Telo srednje. Kiseline prijatne, osvežavajuće. Odličan partner za duge letnje vrele dane i noći...

Talas crveni 2014 - vinarija Deurić - (sortni sastav: pino noar 90%, merlo 10%) Sortne, prepoznatljive arome pinoa. Na nosu preovlađuju arome trešnje, maline, crvenog šumskog voća. Merlo u ovoj kupaži doprinosi da voćnost izgleda raskošnije, kompleksnije. Telo srednje-ka-kratkom, prijatna završnica, kiseline skladne, lepo uklopljene.

Iz Male Remete, put me je dalje poveo kroz šume Fruške Gore postepeno se spuštajući prema Neštinu. Selo Neštin se nalazi u neposrednoj blizini granice između Srbije i Hrvatske. Oduvek je lokalno stanovništvo gajilo vinovu lozu i svaka kuća u selu je imala i svoj podrum gde se proizvodilo vino za domaće potrebe. Ta tradicija je bila prekinuta tokom Drugog svetskog rata, kada su ustaške čete došle u selo i pobile 150 seljana. Time su mnoge kuće ostale bez muške glave, a samim tim i bez radne snage za rad u vinogradima. Trebala je čitava decenija posle Drugog svetskog rata da se vinarstvo vrati na predratni nivo.

Današnja vinska scena u Neštinu je još uvek pritajena i čeka svoju afirmaciju, za razliku od drugih mesta kao što su Banoštor ili Sremski Karlovci koji su već izgradili svoj vinski identitet, a tamošnje vinarije su takođe znatno poboljšale kvalitet svojih vina. Neštin za to vreme miruje kao tempirana vinska bomba i iščekuje da se prikupi dovoljno vinske energije pa da eksplodira. Najveći nedostatak da se to desi sada su nedovoljne investicije u opremu i tehnologiju u lokalnim podrumima, a verovatno svoj deo odgovornosti snosi i lokalni mentalitet.

Prašnjavim putem kroz seoski atar između vinograda i voćnjaka stižemo do litice platoa sa koje se pruža predivan pogled na selo. A tu, duž same ivice se smestio vinograd površine 57 ari. Vinograd je podignut pre 30 godina, a glavne sorte vinove loze u njemu su grašac i vranac. U vinogradu me je dočekao Vladimir Dragičević, mladi arhitekta a od pre par godina i vinar. Fascinantna energija i posvećenost naprosto izbijaju iz Vladimira i transformišu mali posed iz godine u godinu.

Od 2011. godine kada je vinograd kupljen od deda Slavka koji je već ostario da bi dalje obrađivao vinograd, iz godine u godinu se među čokotima ponovo uzdigla pudarska kućica stara 100 godina, rekonstruisana da izgleda upravo onako kako je izgledala i pre jednog veka. Potom je na red došao i lagum. Cigla po cigla, ukopan u zemlju, plod napornog rada Vladimira i njegovog oca je sada spreman da primi vina sa neštinskog tla. Uz građevinske radove, Vladimir je tokom proteklih nekoliko godina brinuo o vinogradu a takođe pravio vina kako bi sticao iskustvo i upoznao bolje svoj vinograd i grožđe.

Imam utisak da će 2015. godina biti nova prekretnica u realizaciji Vladimirovog sna... Završeni su građevinski radovi, vinograd je sređen... Sad može da se posveti tehnologiji i kvalitetu grožđa i vina u potpunosti. Pa i slatkim mukama izbora imena za vinariju i dizajna etiketa.  A vrlo rado Vladimir spominje da mu veliku podršku i pomoć u radu savetima pruža nesebično jedan od naših mladih enologa koji već radi za najpoznatije vinarije Srbije.

Dok sam sedeo sa Vladimirom u vinogradu i slušao priču o njegovoj borbi sa opštinskom administracijom i neispunjenim obećanjima lokalnih vlasti da dobije par stotina metara asfaltnog puta do vinograda i vinarije kako bi registrovao svoju proizvodnju, pada mi na pamet kako stalno kukamo o visokoj nezaposlenosti u državi, a vlasti ništa ne čine da bi se stvorili uslovi da mladi mogu da rade ono što vole.

Potom sam i probao vina koja je Vladimir napravio. Iskrena vina, kao što je iskren i Vladimir (i svestan kako njihovih kvaliteta tako i nedostataka). Do sada je kvalitet vina znatno varirao od godine do godine, ali kvalitet vranca iz berbe 2012 jasno ukazuje da iz ovog vinograda može pred ljubitelje vina izlaziti lep predstavnik vranca iz severnijih krajeva u sunčanim godinama.  Vladimir je rešen da se od ove godine u potpunosti posveti kvalitetu vina.

Ove dve vinarije se nalaze na svom početku. Ali, istovremeno su pozicionirane potpuno suprotno u pogledu resursa, veličine, kapaciteta, raspoložive tehnologije. Međutim, ima i nešto što ih spaja, a to je ista fruškogorska zemlja na kojoj su im podignuti vinogradi, isto plavo nebo koje svoje energiju prenosi u grožđe... I ista vizija i strast da od grožđa naprave vino u kom će iskazati karakter Fruške Gore. Srbija do sada nije imala situaciju kao što su recimo Bugarska i Rumunija gde su investicioni fondovi, privatne kompanije sa zapada i velike vinarije pokupovale zadruge i vinarije iz vremena komunizma, tako da vrlo često priča o tim vinarijama isključuje vlasnika, a jedina personalizovana priča je angažovani "leteći konsultant" koji pravi vina na svim kontinentima. Drago mi je što srpska vinska scena doživljava svoj organski rast. To je teži put, ali obećava blistavu budućnost. Budućnost Fruške Gore je već počela a osnove za to su postavile naše afirmisane vinarije sa Fruške Gore koje već osvajaju medalje na najznačajnijim međunarodnim takmičenjima.

 

NAZAD NA KATEGORIJU