Pančevo je jedan od gradova koji mi je do sada uvek nekako ostajao ispod radara. Uvek je bio u senci većeg Beograda, sa reputacijom grada prljave industrije (azotara, rafinerija, itd). Međutim, rešili smo da vikend iskoristimo kako bismo otkrili grad u kom je rođen Đorđe Vajfert (1850-1937), onaj simpatični čikica sa novčanice od 1000 dinara a koga svaki ljubitelj piva dobro zna. Srpski industrijalac nemačkog porekla, guverner Narodne banke, pivar, tvorac modernog rudarstva u Srbiji. Ovo putovanje ima za cilj da nam približi čoveka koji je takođe bio značajan i za vinski svet.

Pošto smo krenuli u subotu jutro, pravo mesto za doručak je čuvena pekara Stankoski (adresa: Miloša Obrenovića 31, Pančevo). Verovatno se pitate zašto bi neko iz Beograda potegao do Pančeva da bi doručkovao u pekari... Tajna je što su u pekari patentirali "fjužn" burek, moderne interpretacije bureka koje nećete naći u drugim pekarama ne samo u Srbiji već i šire na Balkanu (osećam da se Bosanci već ježe na sam pomen bureka sa nečim drugim osim mesa). No, u Pančevu možete probati burek sa kolenicom, burek sa feta sirom i paprikom, burek sa tri vrste kačkavalja, burek sa gorgonzolom, burek sa kiselim kupusom (zimska verzija)...

Kad smo stigli ispred pekare, zbog epidemije korone, pekara još uvek nije počela da radi regularno, pa nije moglo da se sedne unutar lokala da se doručkuje. Iznenadilo nas je što nismo bili jedini kojima je palo na pamet da doručkuju neuobičajenu verziju pančevačkog bureka... Ispred pekare se otegao red, nekih 25-30 ljudi. Neki Beograđani gunđaju što čekaju, ali ne izlaze iz reda. Nakon otprilike 20 minuta čekanja, stižemo na red. Odabrali smo burek sa kolenicom i burek sa fetom i paprikom...

Idealno mesto za doručak je Ponjavica. Subota, jutro, sunce, jezerce oko kog se nalazi uređena staza za šetnju duga skoro 3 km sa klupama. Vreme je za doručak sa pogledom. Dok smo doručkovali pančevački burek sa jogurtom iz lokalne mlekare, posmatrali smo ribara koji je već zauzeo svoje mesto na obali, usred trske. Nismo mu smetali dugo. Posle ukusnog doručka i zaključka da se vredi ponovo vratiti u Pančevo da bi probali i druge varijante bureka, nastavljamo put.

Krenuli smo do Ivanovačke ade. Prirodni rezervat na Dunavu, 2,5 kilometara udaljen od sela Ivanovo. Ostavljamo auto pored rampe na ulazu rešeni da peške obiđemo poluostrvo. Šume topole su planski sađene, no priroda je ipak unela svoj red i balans...Jezerce obraslo žbunjem je privuklo i dva labuda koji se ne uzbuđuju preterano našim prisustvom. U jednom trenutku nam i srna prelazi put. Dunav u svoj svojoj lepoti zapljuskuje obale Ivanovačke ade. Šetnja oko ade je bila prava antistres terapija. Primećujemo da je čitavo poluostrvo obraslo divljom vinovom lozom.

Dok prolazimo kroz selo Ivanovo (na mađarskom se selo zove Sándoregyháza), pažnju nam privlači katolička katedrala Svetog Vendelina i osnovna škola sagrađena 1888. godine. Većinsko stanovništvo u Ivanovu čine Mađari i Bugari katoličke vere. Verovatno se čudite otkud Bugari katoličke vere, no to su potomci Bugara koji su se doselili u Austrougarsku bežeći od Turaka i tu prihvatili rimokatoličku veru.

U povratku smo svratili i do manastira Vojilovica. Prema predanju, podigao ga je u XIV veku despot Stefan Lazarević, ali danas taj manastir izgleda neverovatno jer se svuda oko njega nalaze cevi i postrojenja pančevačke rafinerije. I sam ulazak u manastir preko rampe za ulaz u rafineriju je prilično neočekivan... No, kada se uđe u portu manastira, oseti se mir i tišina. Unutar crkve, dominira visok pozlaćeni barokni ikonostas iz XVIII veka.

Dolazak u Pančevo znači dolazak u Vajfertov grad. U samom gradu, obilazak započinjemo od Vajfertove rodne kuće, u blizini tamiškog keja i pivare, u kojoj se Đorđe Vajfert rodio 1850. godine.

Nešto niže je Vajfertova pivara, moćan industrijski objekat koji svedoči o privrednoj moći Pančeva. Objekat iz 1722. godine je delimično rekonstruisan, a ako imate vremena, možete se i osvežiti uz kriglu hladnog piva u bašti pivnice koja se sada nalazi na tom mestu. Baš kao što su nekada Beograđani brodom dolazili na izlet u Pančevo i tu uživali uz perece i pančevačko pivo.

Obilazak užeg centra grada znači i posetu pančevačkim crkvama. Uspenska crkva podignuta između 1807. i 1810. godine se iz daljine vidi i prepoznaje po svoja dva tornja. Crkvu obavezno treba obići i zbog ikonostasa kog je uradio Konstantin Danil 1830. godine.

Katolička crkva Svetog Karla Boromejskog je sagrađena 1758. godine.

Preobraženjska crkva iz perioda 1873-1878 je zaista impresivna i pleni svojom neovizantijskom arhitekturom, a ikonostas u crkvi je radio Uroš Predić u periodu od 1906. do 1911. godine.

Zaista prija šetnja pančevačkim ulicama i razgledanje lokalne arhitekture koja je odolela naletu novogradnje.

Potom odlazimo do katoličke crkve Svete Ane, sagrađene u stilu secesije. Nju je 1923. godine sagradio Đorđe Vajfert, a potom u njoj i proslavio 50 godina braka sa svojom suprugom. U crkvi je takođe održano opelo 14. januara 1937. godine, dan pre nego što je Đorđe Vajfert sahranjen na pančevačkom katoličkom groblju.

Porodična grobnica Vajfertovih u duhu secesije dominira katoličkim grobljem i u njoj je sahranjen Đorđe Vajfert 15. januara 1937. godine uz najveće državne počasti.

Obilazak Pančeva nastavljamo uz reku Tamiš. Uređen kej i lepo vreme su privukli brojne Pančevce. Odabrali smo i da prezalogajimo u restoranu Šajka koji se nalazi na drugoj obali Tamiša. Pozvonili smo na pristaništu i ubrzo je stigao čamac koji besplatno prevozi goste restorana na drugu obalu. Naravno, dan u Pančevu smo završili sa rečnom ribom u tanjiru i domaćim vinom. Vredi istaći da vinska karta restorana sadrži isključivo vina iz Srbije sa sasvim korektnim cenama.

Pored Pančeva, priča o Vajfertu ne bi bila kompletna bez delića njegovog životnog mozaika koji je vezan za Kostolac. Vajfert je bio vlasnik nekoliko rudnika u Srbiji, bio je i jedan od osnivača srpske industrije čelika u Smederevu, a u Kostolcu je imao rudnik uglja pošto mu je bio potreban ugalj za potrebe parne pivare. S obzirom da je u Kostolcu provodio znatno vreme upravljajući rudnikom, imao je vremena da tamo na obližnjem brdu posadi i vinograde. Malo je poznato da je vinom iz njegovih kostolačkih vinograda snabdevao najpoznatije beogradske kafane. I danas na uzvišenju iznad starog Kostolca možemo naći zasade vinograda, upravo na mestu gde su nekada bili Vajfertovi vinogradi.

Svedok Vajfertovog vremena provedenog u Kostolcu je i crkva Svetog Georgija, zadužbina brodarskog trgovca Dragutina Todića, sagrađena 1924. godine. Fasada crkve je jedinstvena po tome što se oko prozora javlja motiv pojasa za spasavanje na kom su ispisani nazivi brodova koje je posedovao zadužbinar. Đorđe Vajfert je crkvi poklonio ikonu Svetog Ignjatija i najveće crkveno zvono.

NAZAD NA KATEGORIJU