Istok Srbije je idealna destinacija ukoliko ste se umorili od betona, smoga, buke, života u velikom gradu. To smo naročito shvatili prošle godine kada smo silom prilika (i usled epidemije korone) bili prinuđeni da celu godinu provedemo u uslovima ograničenog kretanja, straha od grupnih okupljanja, nemogućnosti putovanja izvan granica Srbije. Istočnoj Srbiji se uvek vraćam i ona mi to velikodušno uzvraća. Stalno otkrivam neke nove vidikovce, nove izvore kristalno bistre vode, nove ukuse i mirise...

Ovog puta, krenuli smo u otkrivanje istočne Srbije rano. Time smo izbegli jutarnji špic u Beogradu i relativno brzo stigli do autoputa. Vremenska prognoza nije obećavala. I u jutarnjem programu su najavljivali kišu i oblake tokom čitavog dana. No, što smo se više udaljavali iz Beograda, oblaci su postajali sve ređi. Već u blizini Požarevca, istočna Srbija nas je dočekala širom otvorenih ruku. Oblaci su se razišli, a prvi zraci sunca su se stidljivo pojavili na nebu.

Žuta tabla pored puta ukazuje da se približavamo Kamenovu, selu pčelara. Od 280 domaćinstava u selu, više od 200 se bavi pčelarstvom. U ovom selu se nalazi više od 3.000 košnica, a tradicija pčelarstva seže do srednjeg veka. Prema legendi, umeće pčelarstva su prvi započeli monasi iz manastira Vitovnica, a potom preneli na lokalno stanovništvo. Svojevrsna tradicija ovog sela je i da mladenci prilikom venčanja dobijaju kao poklon košnice sa pčelama. A pored posete nekom  od brojnih lokalnih domaćinstava koja na kućnom pragu prodaju med iz homoljskog kraja, turisti se zadžavaju i na platou pored seoske škole gde je postavljen spomenik pčeli.

Potom nastavljamo putovanje ka Gornjačkoj klisuri. Pratimo reku Mlavu i pred nama se ubrzo otvara prirodna kapija istočne Srbije. Kroz Gornjačku klisuru duva i vetar koji se lokalno naziva "gornjak", noćni vetar koji duva sa planina ka dolini i donosi osveženje. U klisuri kao stražar stoje ostaci manastira Blagoveštenje. Sam manastir je podignut u 14. veku tako što je zazidan ulaz u pećinu i napravljeni otvori za vrata i prozore. Manastir je nekada bio nepristupačan, naročito kad reka Mlava nadođe. U 17. veku su ga porušile turske vojske i tada je potpuno utihnuo njegov manastirski život. No, ostaci manastira i danas privlače turiste.

Nekoliko kilometara dalje u klisuri reke Mlave se nalazi još jedan manastir. Prilazimo manastiru Gornjak preko mosta na reci Mlavi. Šum reke, zelenilo, okolne litice prave jedinstveno okruženje a manastirsko dvorište prepuno cveća i voća bukvalno asocira na raj na zemlji. Manastir je zadužbina cara Lazara iz 14. veka. Tokom turske vladavine je nekoliko puta razaran i spaljivan. Takođe, tokom Drugog svetskog rata su ga i Nemci spalili i uništili brojna umetnička dela i dragocenosti. Nakon obilaska manastira i kratkog okrepljenja, napuštamo tok reke Mlave i nastavljamo put prema još jednom biseru Homolja. 

U podnožju planine Beljanice, oko 35km udaljeno od Žagubice, nalazi se Krupajsko vrelo koje na površini stvara kraško jezero tirkizno plave boje, a potom se nakon par stotina metara uliva u Krupajsku reku. Vrelo se nalazi na privatnom posedu, no posetioci mogu nakon obilaska da posete i ribnjak, mlin u kom se još uvek melje brašno i popiju kafu i prezalogaje u restoranu u blizini vrela. Susret sa vrelom će vas fascinirati i dati vam osećaj kao da se nalazite u tropskim krajevima. 

Obilazak istočne Srbije nastavljamo u okolini Majdanpeka. Prateći tok reke Pek, svo vreme prelazeći sa jedne na drugu stranu (uz koju se nižu stabla šljiva sa granama koje se saginju do tla pod teretom zrelih plodova), uska staza nas je vodila do pećine Valja Fundata. Litica na kojoj se nalazi pećina ujedno predstavlja i prirodnu barijeru koja razdvaja kanjon Peka od jalovišta koje koriste majdanpečki rudnici...

Svakako, priroda je bila izdašna kad je u pitanju Majdanpek. Uspeli smo da stignemo i do vodopada Beli izvorac. Staza uz reku od 3 km vodi ka raskošnom vodopadu koji se iznenada pojavljuje pred nama usred guste šume.

Nakon toliko pešačenja i uživanja u prirodnim lepotama, vreme je i da zadovoljimo čula ukusa i mirisa. Dok smo se približavali Golupcu prateći Dunav, skrenuli smo sa magistrale prateći putokaze dalje od reke. Na nekih 12 km udaljenosti, ugledali smo drvenu skulpturu deda Bogice u poznatoj vlaškoj nošnji sa šubarom. Stigli smo i do vinarije-destilerije Pruna. Od prošle godine, Pruna je otvorena i za turiste i posetioce, tako da smo imali priliku da otkrijemo kako nastaju rakije od voća sa obronaka kučajskih planina. Sama činjenica da u okolini nema nikakve industrije i da nas sa svih strana okružuje netaknuta priroda su bili dovoljni da nam pokažu da ovaj kraj ima veliki potencijal za preradu voća i šumskih plodova. Degustacija vrhunskih rakija i perfekcionizam u njihovoj izradi u svakom detalju su nam još više približili bogatstvo i raskoš istočne Srbije. Pogled na nepregledne redove šljiva i drugog voća u voćnjaku koji se prostire na zatalasanoj visoravni, blag povetarac koji nam donosi osećaj svežine uprkos suncu koje izdašno greje i obronci kučajskih planina svuda oko nas... Ovako zamišljam viziju raja na zemlji.

Potom odlazimo u obližnji Golubac pošto je najbolji način da završimo ovaj savršeni dan u istočnoj Srbiji uz Dunav, uživajući u ukusnim zalogajima sveže rečne dunavske ribe i lokalna vina. Uspevamo da stignemo na vreme kako bismo ispratili zalazak sunca na Dunavu iz bašte restorana "Zlatna ribica". Kaberne sovinjon 2016 iz vinarije Pruna je na pravi način predstavio vina iz ovog dela Srbije. Bogat aromatski profil na nosu kojim dominiraju zrele note kafe, crne čokolade, svežeg duvana, slatkih začina uz očuvanu voćnost i arome crnog šumskog voća, borovnice, kupine, šljive. I eksplozija boja koja se reflektuje na površini Dunava dok sunce zalazi.

Istočna Srbija nam je pokazala samo delić svojih lepota... I uputila nam poziv da ponovo dođemo. A tako iskren poziv se ne odbija.

NAZAD NA KATEGORIJU